Ovce, mirno! ili daj šta daš

Gorak je izbeglički leba, ponekad i da se zagrcneš. Zapne u grlu, pa se ne da progutati.
A kad te zaj #"?$&ju  tvoji, onda je to posebna priča.  Ovce, mirno! Koalicija udruženja izbjeglica je potpisala Sporazum o saradnji sa SNS-om. Bravo! Hvala što me ništa niste pitali.  Šta znan ja!? Ovca

Koga ste pitali? Nikoga. A, i tako može? Aaaaa... Beeee, beeee...
Objašnjenje koje sledi govori samo za sebe. Kad neko neće da se igraš s njim, lepo pokupiš svoje krpice i odeš da se igraš sa nekim drugim. Sunce ti kalajisano!!! E, pa neće moći. Ove noći. Neće moći.

Pismo Deda Mrazu

Dragi Deda Mraze, ja sam dobro, što i tebi želim. Imam želju koju samo ti možeš da ispuniš, pa te molim da pročitaš ovo pismo do kraja.
Učini Deda Mraze...
...da nijednoj majci ne ostane pust zagrljaj, da im deca svrate bar ponekad. Onima koji su otišli neka ulice ne budu hladne, ogrni ih i zaštiti.
...da nijednom ocu ne ostane lepa reč na usnama i suza u oku.
... da nijednom bratu ili sestri džep bude bez šarenog klikera.
... da nijedna porodica ne bude bez dimnjaka kroz koji ćeš ući.

Dragi Deda Mraze ili Bože ili kakogoddasezoveš, čuvaj domove i srca naša od hladnoće.

Pao medo s mosta, za danas je dosta

Ućutite već jednom!

Uvek tuge u mene vrate tišinu. Skvrčim se u nekom uglu i bolujem. Ovaj put bih vrištala na sav glas.  Nemoć i tugu zbog porodične tragedije u Beogradu zasenjuje bes zbog izjava socijalnih radnika i inih eksperata, koji odjednom imaju nešto da kažu. ĆUTITE! Ako Boga znate, zaćutite!

Kako uopšte mogu da "žale" što ova porodica nije zatražila njihovu pomoć!? Ko kaže da nije? Imate li belešku o tome? Nemate, naravno, jer kad  ste im hladno rekli da ne možete ništa da učinite za njih, nije vam ni kraj pameti bilo da im uzmete podatke i kažete da ćete im javiti ako dođe do bilo kakvih promena. Pa makar lagali. Možda ste baš vi, gospođo koja pokušava da zaspi ovih dana,  bili poslednja instanca.
A šta su prošli pre odbijanja? Sate i dane čekanja na red da bi saznali da je cenzus za četveročlanu porodicu 10.260 dinara, ako se ne varam. Za tročlanu još manje. Ovaj otac, vojni penzioner, imao je bar toliku penziju. Bam. Tras. Vrata u lice. Ako su i prešli tu prepreku trebali su doneti potvrdu o imovini. Švercovati se u GSP na drugi kraj grada gde lepo piše da, ukoliko su i imali auto, njihova krntija vredna 300 evra, neregistrovana 2 godine čini njihovu imovinu i prema tome nema socijalnih davanja. Bam. Tras. U ovoj dugoj trci sa preprekama potrebne su još i potvrde o državljanstvu, kopije i original na uvid. Onoliko para x 3. Potvrda o prihodima za svakog člana ponaosob. Onoliko para. Ako su i rekli da nemaju novca ni za vazduh koji dišu, a ne za tolika dokumenta i jurnjavu po Beogradu dobili su samo sleganje ramenima.

 A danas svi ovi, socijalni dušebrižnici, daju izjave po svim medijima, odjednom mudri . Jebem vam pamet, gde vam je humanost? Gde je ono kad je neko nema leba da jede, da slažete i ukradete, ako treba, i iskoristite sve veze koje imate pa da mu  pomognete? Bar nekako. Nazovete kuma da ono radno mesto što čuva za vaše dete koje još ide u osnovnu školu, prepusti toj nekoj napaćenoj majci. Prođete kroz kancelarije i od kolega prikupite bar neki dinar? Ili bar da ih potapšete po ramenu i kažete neku lepu reč. Pružite jabuku detetu. Gde vam je ljudskost, majku mu!?

Koliko dugo treba čoveku da se odluči da uzme život sebi i detetu? Koliko treba da iščili sva nada? Koliko poniženja? I to ne bilo kakvog. Roditelj nije ponižen nijednim poslom, nikakvim moljakanjem pa ni prošnjom. Roditelj može biti ponižen samo ako mu je dete gladno. Ponižen i pun griže savesti što je uopšte bio dovoljno sebičan da stvori biće koje ne može da gaji. A ovi ljudi, Bog da im dušu prosti, dugo su čekali svoje dete. Oni na kraju četvrte decenije, a bebče tek tri godine. Koliko su ga čekali i kako su ga dobili, to samo oni znaju. Kakav su mu život sanjali. a šta su mogli da mu pruže? O čemu su sanjali?

Loš i zao - holesterol

Da li ste probali da operete poslužavnik na kome su bile pihtije? Tanki sloj masnoće, ohlađen i slindžav.... Pfff. To se uglavnom radi onako sa dva prsta, u vreloj vodi sa pogledom oborenim u stranu. Laže svako ko kaže drugačije.Skoro isto, ali malo gore, izgledaju krvni sudovi kod povišenog holesterola.

Nema veze sa vama? Bravo! To znači da ste nepušač, jedete zdravo i krećete se svakodnevno. Svi ostali su u riziku. Od čega? Od još jedne grozne fotke, da ne kažem nešto gore. Napomena: ovo žuto što liči na pihtije, o tome pričamo danas.   

Ružno? Jeste, ali i ne mora biti. Preventiva čuda čini. U to ime, delim sa svekolikom javnosti, krajnje jednostavnu i proverenu, dijetu za snižavanje lošeg (LDL) holesterola koju mi je prepisao dobar nutricionista. 

Uz sniženje masnoće u krvi, padne i pokoji kilogram, kolateralno. Pozdravljam.

Nema filozofije. Postoje samo dozvoljene i zabranjene namirnice, a kombinacija obroka je prepuštena mašti. 

Idemo redom, ovo sve može i nećete biti gladni:

ŽITARICE:

1. crni hleb ili kifle, 2 parčeta dnevno, do težine od 100 g.
2. pšenica, ovas, ječam, proso, raž i pirinač, koristi se umesto hleba ili za pripremu supica ili čorbi uz povrće i meso, 6 do 8 supenih kašika dnevno. Priprema: na jednu šolju zrnevlja ide 3-5 šolja vode. Kuvati 40 do 50 minuta.
3. pahuljice - ovsene, ječmene, ražane

MLEKO I MLEČNI PROIZVODI:

1. mleko, jogurt 0.5 do 1% mlečne masnoće, 4 do 5 dl dnevno
2. mladi sir do 25 % mm

MESO, RIBA, JAJA:

1. belo pileće bez kožice, govedina, teletina, junetina - kuvano ili dinstano na vodi, grilovano, kuvano u rerni
2. riba i lignje
3. jaje  1 nedeljno kuvano

MASTI:

1. nerafinisano ulje, hladno ceđeno
2. 1-2 kafene kašičice, kao preliv

POVRĆE:

1. šargarepa, paškanat, peršun, celer, cvekla, rotkva, rotkice, repa, spanać, blitva, zelje, zelena salata, karfiol, keleraba, kelj, prokelj, patlidžan, paprika. krastavac, tikvice, crni luk, beli luk, praziluk, pečurke.
2. da ne bude da niste znali: paradajz svež može, ali ajvar, kečap, sok i sos od paradajza NE.
3. krompir NE

VOĆE:

1. mandarina, limun, grejpfrut, kivi, jabuka, kruška, šljiva, grožđe, breskve, kajsije, trešnje, višnje, jagode, maline, kupine, lubenica, dinja, 
2. susam, lan

Ukoliko radite od 9 do 17h, evo predloga za dnevnu ishranu:

7-8 h: 

za doručak čaj ili 2-4 supene kašike pahuljica sa jogurtom ili grejp ili 200-250 g malina ili kupina

9-9,30h: 

 kafa

10-11h: 

sendvič - crna kifla sa belim sirom i salatom po izboru

13h : 

voće 200g

14,30h: 

pirinač, riba ili piletina, salata sa začinima

17,30 -18,30h: 

supa 1 tanjir, meso 200-300g i povrće 300-350g

Ako izgladnite i posle nije strašno, popijte šolju jogurta ili čaja ili jednu jabuku.

MYTHBUSTER ili svi moji izgovori:

1. Nisam gladan/dna ujutro

Pa nisi, kad jedeš celu noć. Jednom sam se požalila drugarici endokrinologu kako sam uveče gladna kao vuk. Dve večere mi nisu dosta. Pitala me samo da li redovno doručkujem. Nikada, kažem ja, kafa, pa cigara, pa još jedna kafa i tako do popodne. A uveče masakr. Objasnila mi je, veoma prosto, kako i zašto to muči pankreas, troši inzulin, blokira metabolizam, a uveče dovede do toga da mozak konačno kaže: "Ova budala mi sutra do 3 popodne neće dati ništa!" i svu  večeru spakuje u masne naslage, da mu se nađe. Da bi se održala "mašina u pogonu"  neophodno je 5 obroka dnevno. Tri glavna obroka, a užine mogu biti i gutljaj soka. 

2. Radim ceo dan, a na poslu samo pekara

Ponesite obrok sa sobom. To je vidljivo i u danom jelovniku, za vreme posla je dovoljno imati voće, pirinač koji može da se upakuje bez problema i recimo, konzervu tunjevine.

3. Nisam debeo/la i ne mogu imati holesterol

Povećana težina jeste problem ali nije uslov. Prve loše laboratorijske nalaze sam imala dok sam težila svega 4-5 kg više od idealnog.

4. Na nogama sam ceo dan, ne treba mi više aktivnosti

Netačno. Jurnjava za busom ili odlazak do terase na cigaru ne znače ništa. Prepešačiti jednu bus stanicu, to već može.

5. Ne pušim mnogo, kutiju dnevno

Jedna cigareta je previše. 

6. Pojedoše me budale

Uvek će biti onih koji nerviraju druge, ali dobro rešenje je odabrati svoju bitku, a ostalo iskulirati po mogućnosti.

Srećno!

Moje dojke su OK. Možda.

Danas sam bila na Onkološkom.
Moj strah raste sa godinama. Pozitivna porodična istorija, cigarete, par ratova na grbači sećanja, dojke na kojima samopregled gubi svaki smisao zbog uznemirujuće građe tkiva...
Sve u svemu, uput mi je stajao u torbi od septembra kad je počeo bol sa leve strane. Danas ću - sutra ću.
Danas kad sam otišla skoro sa olakšanjem sam primila informaciju da se pregled zakazuje, ali sestra me je preduhitrila u begu kući. "Pitajte doktorku da li može da vas primi", uputila me je. "Ma da, nema problema", pomislim maliciozno "taman će neko da me pregleda van procedure".
Ipak, doktorka iz neke druge dimenzije. Hipokratove.  "Naravno da ću vas primiti, molim vas, sačekajte malo". I tu je nestao sav strah. Opuštam se, sa punim poverenjem u to neobično mlado i nežno biće, ćerka može da mi bude.
Pregled potvrđuje bol. Postoji, nisam ga izmislila, nije od žice na brusu, nije od ničega drugog što mi je palo na pamet. Umiruje me. Skida rukavice, pa ih ponovo stavlja. Pregleda me ponovo. Nešto je tu. Nejasno je.
 Da bi bila sigurna šalje me na ultrazvuk pošto je kratko vreme prošlo od prethodne  mamografije. "Uradite UZ i dođite opet u utorak, tu sam".
Negde duboko suze počinju da peku. Dirnuta sam njenom dobrotom i brigom. Zahvaljujem se od srca. Stvarno. "Obavezno dođite u utorak, đavo nikad ne spava."
Zatečena tom rečenicom izlazim zbunjena, i po prvi put u životu, potpuno sigurna da sam u rukama pravog lekara.

Vraćam se kući i pozivam Dom zdravlja da zakažem UZ. Ne može, termini su popunjeni do Nove godine, a nove ne upisuju. Čeka se mesecima u Rankeovoj, u "Dragiše Mišovića"... Ni hitne ne primamo, ne znam šta da vam kažem. Moje "ali" ostaje da visi u vazduhu. Tu-tu-tu ruga mi se telefon. Pozivam ponovo i dobijam savet da odem privatno na snimanje. Kažem da sam nezaposlena već treću godinu. Tu-tu-tu...

Celo popodne razbijam glavu od čega da otkinem i da platim snimanje. Zdravlje je najvažnije, znam. Zdravlje nema cenu, znam. Moraš da brineš o sebi, porodica te treba. Znam. Prevencija je najvažnija, znam. Rak dojke je izlečiv ako se otkrije na vreme, znam.
Samo ne znam šta da radim sa tim mudrim mislima i promajom u džepovima.

Mrak iz duše neće lako van

Inače nisam ćutljiva, ali evo već četiri dana ušao u mene neki muk.
Bojala sam se 4. avgusta, već 16 godina strepim od tog dana i te proklete Oluje, kad se sve ponovo zakotrlja u meni i probudi i razgoropadi i ne spavam onda. 
Ne spavam od straha da ću sanjati nešto. I da ću zapamtiti taj san.
Ne spavam da se ne bih morala buditi.
Samo tako sjedim i ćutim i nadam se da će brzo proći.
Možda ću sutra ispričati šta je to što mi pritiska dušu.
Hoću, sigurno hoću, samo ako već konačno natjeram samu sebe da se suočim sa svojim najvećim strahom. 
Sa svojim sjećanjem.


Večeras, svim izbjeglicama na svijetu i svima koji noćas ćute, prepisujem dio teksta objavljenog  još 1998. godine. Ništa se nije promjenilo. U meni.

San niko ne može da nam oduzme


"Svaki čovjek na rođenju dobije svoju zvijezdu. Kad sam se ja rodila, mojoj zvijezdi je već svega bilo dosta, pa me bacakala kroz život, više-manje što je morala. Pukao joj film. Baš na meni.
Kad mi je dozlogrdilo potražila sam drugu. Ta je opet bila previše mlada i ambiciozna pa sam onda ja odustala. 
Vratila se staroj.
Jeste dosadna, ali je moja.
I zna da sanja, zna da mi nebo učini modrim i noću da me ušuška i da usnem mirno.


Danju zvijezde idu u Krajinu. Noću se vrate. Pa šapću.
Šapću skrivene, da se ne zaboravi, pričaju kako je kod kuće.
Kako je trava visoka do vrata, a sve životinje izašle van. I vukovi i zmije.
Pa šetaju đe nikada nisu. Isto kao i mi.
Pričaju o tišini što prekriva Krajinu.
Puste škole i sokaci. Nema pjesme.
Napušteni grobovi i pragovi.


A i ovi novi što su došli tamo ćute.
U sumrak, kad padne  tišina,  učini im se da se neko miče u dnu dvorišta, da se čuju klepke na kravama. Pa uđu u kuće sa prvim mrakom. Naše kuće. Pa se dobro zaključaju. 
A onda u kućama podovi počinju da škripe, peć nešto čudno plamen baca, vrata se otvore kao da će gosti doći.
I oni zaćute od straha. I shvate odjednom da kuće žive iako nas nema. 
Kuće žive svoje živote kao što su i navikle. 

Photo By Sanja Skoknić

Jer sve je isto.
Ista lastavica dolazi u proljeće, isti djetlić čuka po voćnjaku, ista trava raste iz starog sjemena.
Stopa djeteta zauvjek sačuvana u betonu stepenica. Voćke zasađene davno - jedne za rođenja, jedne za vjenčanja. Pramen djetetove kose sa krštenja u trešnjinom kalemu.
Grobovi zarasli u travu koja ih štiti od prezrivih pogleda, a cvijeće na njima nikada bogatije nije cvjetalo. Sve je tamo osim nas.
I onda oni, ovi novi, pale svijetla na sve strane.
Al struja je struja, a duša je duša.
Mrak iz duše neće lako van."

Psujem na lički

Živim u Srbiji 16-tu godinu. Volim Srbiju. Ne plaćam poreze jer sam nezaposlena i nemam našta, plaćam kiriju jer sam podstanar, plaćam račune iako ne znam otkud da me gazda ne izbaci na ulicu i živim i dišem zajedno sa ovim narodom.
Bila sam novinar sam i urednik dok nisam postala tehnološki višak, pa sljedi i da pravilno pišem i govorim ekavicu, ali kad popizdim odma pređem na moj lički. Samo tako mogu da se rješim muke.

Ko ima nešto protiv izbjeglica neka se odma miče sa mog bloga jer mi je pun k***c svih koji misle da su nešto izgubili mojim dolaskom.
Ko god mi kaže j**o te voz koji te donio odma da mu kažem da voza nisam ni vidila.
Došla sam svim i svačim, kamionima, traktorima, pješke... Sam Bog zna kako sam opšte prevalila toliki put i to sa dvije bebe u rukama.
Ko god kaže - dođoši, nema pojma. To se kaže refugees, bjeda i jad. Što reko Tuđman, pokupili gaće i zbrisali. Tu se jedino slažem s njim. Korjenje je isčupano, a pelcer se teško prima.

Ko god kaže: "Znam ja jednog, ima kuću na 3 sprata i još tri kuće. Vozi džip i ljetuje 3 put godišnje. Malo Grčka, malo Tajvan.", u pravu je.
Znam i ja takve. Znala sam ih još u Krajini kad su ćapavali sve što su stigli, a ovdje su toliko osioni da običan narod naj***va zbog njih. Žito i kukolj, to je sve što treba znati. Ljudi i neljudi.

Ko god pita čiji je Tesla, moj je, naš je. Nije hrvatski i ne moraju da mu podižu spomenik u Gospiću, nije mu ni mjesto tamo. Mjesto mu je u Smiljanu, gdje je rođen, u Srbiji gdje mu je narod i svuda po svjetu gdje su ljudi hiljadu koristi imali od njegove pameti.
Isti taj Teslin kraj, tokom rata, nije imao struje godinu-dvije, pa su u zavičaju svjetskog inovatora, krajem 20. vjeka, ljudi zaboravili šta je šteker za struju i pravili  "luce" od nafte i pertli za cipele.
Kad su imali nafte, što je bilo skoro nikad.
Inače su sjedili u mraku i pričali djeci da ima nešto a zove se televizor i tamo bude nešto što se zove crtani film.

Ko god kaže : "6. lička je već jednom pokorila Beograd, možeš i ti." nek se j**e, ne može na meni ispirati istoriju. Neke stvari se ne mogu saprati ni u tri vode. A obraz ne može nikada.

Ko god kaže izbjeglice su nepismeni i srozavaju nam standarde, neka se sjeti da su, između ostalih,  Albert Ajnštajn i Marlena Ditrih bili izbjeglice. Sreća njihova pa su otišli neđe drugo.
Ko god misli da zna nešto o posljednjem ratu, pojma nema, jer ni meni još nije jasno ko tu koga. Još mi zvoni po ušima.

I što se ja sad pjenim?
Pjenim od bjesa jutros, sve mi je uskuvalo, da mogu da puknem i da me nema, da mogu u zemlju da propadnem, ali šipak!
Nisu mene naljutili ovdašnji ljudi, nego "moji".
Oni "moji" koji sjede u institucijama koje se bave izbjegličkim pitanjima, koji osnivaju NVO i kupe donacije na naše ime, koji imaju radna mjesta, kuće i normalne živote jer nisu siromašni i nisu socijalno isključeni, i nemaju pojma šta je to, koji idu na brančeve po ambasadama i mudro klimaju glavama.

Ko god kaže: "izbjeglice? Pa toga već odavno nema.", greši.
To vas samo lažu. Kriju nas ko zmija noge, kupe donacije i prave stado ovaca od nas.
Da nije stanoviti političar štrajkovao glađu i žeđu, ja bi se danas ranom zorom negdje ušančila i ne bi otišla pa makar crkla. Ovako je glupo.
Kad je bilo fora fensi gladovati u državi gdje narod krpi od prvog do petog sa platom, a oni koji ne rade ne mogu da se skrpe nikako? Šta je tu kul?

Da se vratim na one zbog kojih bi danas najradije da me nema opće.
Otkad je fora, dragi "moji" uzimati milione donacija, troškati po volji  i puštati da narod koji je izgubio sve u ratu, da izgubi i ovo malo razuma koje mu je ostalo?  Vama mrkva, nama štap.
E, pa neće moći! Pa makar me ne bilo. Bar mogu da lajem na sav glas, ako ništa drugo.
Uf, sad mi je lakše.
Ako se mene i meni sličnih sjetite i strpate nas na neki spisak, sa koga ste nas izbrisali, obećavam da ću sama sebe poljubiti u dupe i izviniti vam se javno.